NEDOSTAJANJE

Jednog jutra, vrlo rano, mrav pokuca na vevericina vrata.

– Baš lepo – reče veverica.

– Ali nisam zato došao – reče mrav.

– Valjda ipak hoćeš malo marmelade?

– Pa dobro… ali samo malo.

– Ustiju punih marmelade, mrav ispriča zašto je došao.

– Jedno vreme ne smemo da se viđamo – reče on.

– Zašto? – upita veverica iznenađeno.

Njoj je uvek bilo prijatno kada mrav tek tako navrati.

Veverica je gledala mrava široko otvorenih očiju, a usta su joj bila puna žirove kaše.

– Da bismo videli da li ćemo jedno drugom nedostajati – reče mrav.

– Nedostajati?

– Nedostajati. Pa valjda znaš šta je to?

– Ne – reče veverica.

– Nedostajati je ono što osećaš kada nečeg nema.

– Šta onda osećaš?

– E, pa o tome se i radi.

– Pa onda ćemo jedno drugom nedostajati – reče veverica tužno.

– Ne – jer možemo jedno drugo i zaboraviti.

– Zaboraviti! Tebe!? – jauknu veverica.

Veverica položi glavu u šake.

– Ja tebe neću nikad zaboraviti – reče ona blago.

– Eto sad – reče mrav. – To tek treba da vidimo. Zdravo!

I vrlo naglo izađe kroz vrata i spusti se niz stablo bukve.

Veverica je odmah počela da oseća kako joj mrav nedostaje.

– Mrave – dozivala je – nedostaješ mi! – Glas joj se odbijao o grane drveća.

– To jos ne može! – reče mrav. – Pa jos nisam ni otišao!

– A ipak je već tako! – doviknula je veverica.

– Pa sačekaj još malo – čuo se iz daljine njegov glas.

Veverica uzdahnu i odluči da čeka. Ali, mrav joj je sve više nedostajao.

Povremeno je mislila na žirovu kasu ili na kukčev rođendan, jos te večeri, ali mrav joj je opet nedostajao.

Popodne nije više izdražala i izašla je napolje.

Ali, nije napravila ni tri koraka, a već je srela mrava.

Bio je umoran, sav u znoju, ali zadovoljan.

– Tačno je – reče mrav. – I ti meni nedostaješ. I nisam te zaboravio.

– Eto vidiš – reče veverica.

– Da – reče mrav.

Prebacili su jedno drugom ruku preko ramena i otišli na reku da gledaju odsjaj talasa.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Scroll Up