SLABOST I SNAGA

Sve što je slabo, može da se pretvori u jako. Sve što truje, može da se
preobrazi u lek. I sve što razara, može da postane materijal od koga se gradi najlepša kuća.

Svaka slabost može da se pretvori u snagu. Ipak, ljudi se svojih slabosti
stide, često ih preziru, ismevaju…

Međutim, zaista je mali broj onih koji rade pravu stvar, a to je da te svoje tačke spoticanja pretvore u njihovu suprotnost. Suze nikako nisu slabost, ako donesu olakšanje, to tek jedan od primera .


Svaki čovek ima slabost, ili pak neki nedostatak koji najčešće doživljava
kao nešto što je odgovorno za sve njegove nesreće i neuspehe. Taj
nedostatak može da bude i loša slika o sebi (nisam lepa; moja visina ne
prolazi kod žena; svi su sposobniji od mene…), ili pak nedostatak fizičke ili
neurološke prirode, kao na primer kod osoba rođenim sa nekim deformitetom.

Nikolo Paganini je bio bio je muzičar-akrobata, prvi izvođač Nacionalnog republikanskog orkestra i drugi violinista na dvoru Elize Bonaparte, vladarke kneževine Luke. 

Zašto Paganinija i danas svet slavi?

Šta je bilo “odgovorno” da jedan čovek uspeva da opčini prisutne izvodivši, ni manje ni više nego akrobacije na violini? Odgovor je – bolest, tačnije genetski poremećaj, poznat kao marfanov sindrom.

To je poremećaj u vezivnom tkivu, usled koga se kod Paganinija formirala naročita rastegljivost šake, pa je uspevao da duplira svoj opseg dok je svirao. Ili, drugačije rečeno, on je mogao bez promene pozicije leve ruke, sa lakoćom, bez ikakvog napora i neverovatnom brzinom, da odsvira odjednom ono što drugi izvođači sviraju menjajući ugao i pokrećući ruku.

Nikola Tesla je kao dete video slike koje su ga plašile, sve dok ih nije preokrenuo u proces vizuelizacija koje su na kraju promenile svet.

A čuveni pevač Leonard Cohen, koji je imao nekontrolisanu tremu i napade panike pred izlazak na scenu, punio je dvorane i pravio nestvarne koncerte.

I kako to, da baš njemu dopadne uloga “spasitelja” jednom prilikom, kada je na koncertu   trebalo da smiri nezaustavljivu rulju? Bio je to njegov prvi nastup pred ogromnim brojem ljudi.

Naime, 1970. godine održao se koncert na ostrvu Vajt u Engleskoj. Isprva je sve bilo kako treba, dok se posetiocima nisu pridružile brojne pridošlice vandalskog ponašanja. U jednom trenutku, ni obezbeđenje, ni menadžeri, ni lokalna policija nisu mogli da nad situacijom koja je pretila apsolutnom destrukcijom uspostave kontrolu. A bio je red da nastupi – Cohen.

Šta se dešavalo od trenutka kada je prelomio i izašao na binu, piše njegov biograf Liel Lejbovic u knjizi “Cohen – muzika, iskupljenje život”:

“Neobrijan i neuredne frizure, obukao je svoju crnu majicu i safari jaknu, i bezizražajnog lica izašao na binu, ni ne obrativši se svojim muzičarima.

‘Pozdrav, pozdrav’, obratio se publici blagim, opuštenim tonom. ‘Kada sam imao sedam godina’, nastavio je nepromenjenim glasom, ‘otac me je vodio u cirkus. Imao je tamne brkove i nosio ogromni prsluk sa cvetom u reveru, i voleo je cirkus više nego ja… Jednu stvar sam u cirkusu uvek željno iščekivao. Ne želim da vam namećem da radite nešto što ne želite, ali desio bi se jedan trenutak kada bi neko ustao i zamolio publiku da upali šibice kako bi mogli da vide jedni druge. Zamolio bih vas da učinite to isto, ne bi li vas sve video. Da li biste zapalili šibice i zasvetlili kao svici, gde god da ste? Voleo bih da vidim upaljene šibice.’ Publika je poslušala.

Pet dana su joj ljudi sa bine – organizatori, izvođači i anarhisti – držali govore. Cohen je, naprotiv, sa publikom razgovarao, delujući kao da je i sam njen deo, kao neko kome je do nje stalo. Svi su se lagano latili šibica i upaljača i umesto da, kao do tada, pale razne predmete, držali ih lelujavo u rukama isijavajući svetlost i toplinu. Cohen se nasmešio. ‘O, da!’, reče blago. ‘Da, sada znam da znate zašto ih palite.’

Odsvirao je nekoliko akorda na gitari i nastavio da govori, napola pevušeći: ‘Lepo je ovde biti sam pred šest stotina hiljada ljudi. Velika je to zajednica, ali još uvek slaba, vrlo slaba. Mora mnogo da ojača da bi polagala pravo na mesto na kojem je.’

Bile su to prejake reči za dva sata posle ponoći, ali činilo se da dopiru do publike. Cohen ih nije prosto uveravao da prestanu sa neredima, već je imao nameru da im pruži izbor. Započeo je, što je laganije mogao, jednu od svojih najpoznatijih pesama: Like…a…bird…on…the…wire…

Čak i oni koji su do tada još stajali, seli su na travu i slušali. Usledio je aplauz, ne gromoglasan, ali dugotrajan. Nekolicina, još uvek pod adrenalinom od popodneva, negodovala je, ali je brzo odustala. Šest stotina hiljada ljudi želelo je da čuje šta Cohen ima da kaže.

Započevši karijeru pesnika recitovanjem stihova u malim zadimljenim montrealskim kafeima, činilo se kao da se i sada nalazi u jednom. Zureći u daljinu, kao što pesnici često čine dok čitaju naglas poeziju, počeo je svoj solilokvij. ‘Ovo sam napisao u jednoj sobi oljuštenih zidova u Hotelu Chelsea, pre nego što sam postao bogat i slavan, i počeo da dobijam pristojne apartmane. Skidao sam se sa amfetamina i bio opsednut plavušom koju sam video na jednom starom nacističkom plakatu. Poludevši za njom, radio sam svašta, palio sveće u obliku muškarca i žene, venčavao dim dve šišarke od sandalovine.’

Počeo je da svira svoju sledeću pesmu One of Us Cannot Be Wrong. ‘Pridobija ih’, reče, Kris Kristofferson ‘upravo pridobija jebene tupadžije.’ Bilo je skoro četiri izjutra kada se Cohen spremao da završi nastup. Odsvirao je sve svoje hitove i krenuo sa još malo poezije kada je iz publike dopro uzvik da odsvira Seem So Long Ago, Nancy. Cohen je bendu dao znak da želi da svira bez pratnje. ‘Bilo je to 1961’, rekao je, i započeo priču o devojci iz naslova pesme. ‘Ušla je u kupatilo i pucala sebi u glavu iz bratovljevog pištolja.’ Uperio je prst ka slušaocima koji su zagrljeni ležali u travi. ‘Tada’, nastavio je, ‘nije imala ikoga da je uteši, za razliku od mene sada. Bila je u istoj situaciji kao i vi, ali nije bilo nikoga kraj nje da upali šibicu.’ Završio je pesmu i odložio gitaru.

Naše slabosti su ustvari naša najveća snaga. Razmislite o tome.

Ako imate neku slabost koju želite da transformišete u svoju snagu kontaktirajte me jstegnjaic@gmail.com +381638622449

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Scroll Up